.:. AutizaM .:.

Visinom krova uronjeni u nebesa
Hvatali smo zvezde padalice
Bliži snu nego pločniku.

Između stihova Peti Smit
Noć je narastala gusta
Od dana da nas skrije.

Svod se nasmeja mesečevim srpom
U čast svih prvih
Poljubaca ovog sveta.

Kraj se prikrao tiho
Da nas odnese u
Večnost.

preporuka: Patti Smith - Because the night 

Kušali smo Puškina iz flaše
već opijeni mirisom leta,
u našem Podmoskovlju.

Nebo su bušile zvezde dok
ležali smo, polu-gluvi
od silne tišine.

Ćutali smo iste reči
dok nismo zaspali,
umoreni ruskim ljubavima.

Još samo reka je šaputala
sklupčana kraj naših
posrnulih tela.

Dok jutro ne zakukuriče,
svet će biti Rusija.

Ima jedan dan što
u sećanjima vreba;
nanovo zri u tišini
da bi se ponovio,
jednom,
onaj poznati osmeh
i iste one reči, pogledi,
pa zvoni u grudima
u čast savršeno
ponovljene istorije.

Ima jedan čas
što ga prizivam
iz daleka da dođe da mi
ponovo pomuti um i pogled,
još jednom me rodi,
od srca svog me sazda
i posadi pored tebe,
u prašinu Kalemegdana,
pravo u taj prvi
suton nad rekom;
Rekao sam, vidi,
eno Venere,
a Venera se stade
postojano udaljavati.

Ima i jedan trenutak
koga ni čitava večnost
nije dostojna
i u koji sabiram
svo postojanje! Sav život i
sva smrt, Vaseljena staje
da tone u taj vremenski
singularitet,
u crnu rupu iz koje, gle,
ipak pobegoše naši pogledi,
uzdasi,
pravo u sećanje.

Ima i jedan san
što iznova ga sanjam i
u kome vidim te, celu
kako dišeš moje uzdahe.

Ima i jedan život što
me živi,
poput izlizane čizme me nosi
pod čijim korakom se čitav
svet okreće, pokreće,
i dani prolaze
dok čekam kraj.

I jedan svemir ima
u kome opet postojiš,
i jedan u kome mene nema.

***

sricano suzama
u crnom mermeru ti sija
ime srebrno.
prvi i poslednji dan -
ruke vremena, grle te
i kao da te skupljaju,
sažimaju ti večnost na
puke cifre,
uvek premalo godina.
praznih, olovnih. usamljenih.

još
u grudima kucaš, srce,
mojim sekundama, minutima.
pozajmljenim vremenom lutaš,
kroz moje oči gledaš.

i u snu te još uvek čuvam,
ljubomorno, i ljubim,
pod nebom boje rđe
i zornjačom.

a tvoji dani, tvoje vreme
pozajmljeno od moga vremena,
tvoj život u mome, tvoja
suza niz moje lice -
na tvoj kamen pada,
sriče tvoje ime.

u zagrljaju
prvog i poslednjeg dana,
spavaš.

Znaš,
Ima još jedan, beskrajni, svemir
U tebi.
I još jedna ti,
I još letnjih noći kojima,
Ta druga ti,
Gledaš zvezde svojih nebesa,
Pogledom roniš po ličnom kosmosu,
Slaviš njegove krugove,
Cikluse i godine,
Objašnjavaš postojanje.

Danas,
Sa ove strane tebe
Iz očiju ti proviruju zvezde,
A u srcu pulsiraju čitavi svetovi;
Nove blistaju kroz tvoje osmehe.

Kao da, i ovde i tamo,
Svemiri koračaju istim tempom,
A brojčanik ciklusa pokazuje istu brojku.

Ana, srećan ti rođendan!

11. 02. 2011.

u nepreglednim kolonama,
utabanim stazama koračamo
tiho, u nepovrat.
davno izgubljeni,
pretvaramo se
kako tražimo način
da pokupimo srču sreće
dok
jedemo preostalo vreme
kao skakavci.
sanjamo laži.
umiremo bolno, sporo i nemo.
generacija po generacija.

Pukla zima na dvoje
Pa nas razdvoji;
Danju gorimo od vatri
Što ih sanjamo noćima
Usamljenim.
Nebrojenim.
I čekamo.

Kukama te držim
Vezanu za plafon,
Meso moje
Debelo,
Ljubljeno.
Ljuljaj me.

U bezdanima našim
Zmijske nam misli mrse
Tela, kose i prste.

Okovi sreće nam
Proteze osmeha
Ludaka.

Još jedan treptaj kosmosa.
Još jedan uzdah božanstva.
Još jednom.

Danima već, evo,
Kroz prozor se gledamo.
Lipa,
I ja.
Ove jeseni zajedno starimo.
Čekamo zimu.
Zajedno,
Da umremo.

Zvoni nam
Sunce, pod kupolom
Zove u šumu
Na jutrenje

U hrastovim rukama
Nebu usnulom noćas
Gavrani zvezde pozobaše.
U zoru i suncu oganj
Smeraju da otmu,
Pa da nas njime kite.

U prazno škljocaju vilice,
Iz oka curi sećanje,
Kroz vazduh hramlju rečenice.
Vetrovi žvaću uzdahe i jecaje;
A ti,
Samo vedro smešiš se.

I suza,
I osmeh ti
Uklesani
U mene.

Uzalud sedlaš ragu i
Navlačiš oklop,
Jutrima.
U san te opet prate
Senke vetrenjača.

Prišiveno za kaput
Srce mi svrake pokljucaše
U sred ovih dana jalovih.
Poglede mrsi vetar uplakani,
Na meni suze svoje krije.
Sanjam sunce sa očima tvojim
Kako me topi.

Hram tvoj u meni
Druge idole čeka,
Gde koren ti beše
U biću mom sada zjapi.

Jutarnja zvezda
U oku mi zaspala,
Oblake gutam
Da ne padne kiša;
Nebo ne drže
Stubovi večnosti
Predugo već su stajali.

Sve se rodilo
Dok sam sanjao drvo
I pod njim u snu
Opet zaspao

Udišem te
Kao miris zemlje,
Dah života;
Udišem te
Kao pepeo i prah
I tamjan;
Udišem te
Kroz prašinu, grad i
Beton;
Udišem te
Dim i vatru
I reči u tebi;
Udišem te
Jutrima mokrim od
Kiše i znoja;
Udišem te
Da puknu nebesa
I nestane nemir;
Udišem te
Da se setim da
Postojim;
Udišem te
Da zaboravim
Na svemir;
Udišem te
Da se otrujem
Tobom;
Udišem te
Da me vodiš,
Da odneseš;
Udišem te
Tvoju kosu i
Tvoj osmeh;
Udišem te
Vreme staje.
Udišem te.
U dušu svoju
Sakrivam.

U ustima duša
Zgrušana,
I pokušaj krika
Tvoga imena.
Iz očiju krvare sećanja.
Gutam otkucaje;
U tebi
Tražim duhove.

Kaplju nam dani
Po delima i snovima
U ritmu pulsa kosmosa;
Narastaju mora, modra.
Na hridi
Reči moje nasukane.
Pod suncem,
Naša ostrva.

Nota u ušima i šljiva u knedli u grlu.
Suvo na stolu stono,
Srećna slava domaćine.
Živi bili.
Umrli.

U plavom svetu,
Sa ljudima modrim
I nebom skoro belim,
Tvoj glas
Vrišti
Crvenom.

Mrtvi se rodiše dani neki.
U bespućima beskrajnih nam šuma staklenih,
Polja asfaltnih,
Čelične nam zveri tragom tumaraju.
Sanjam kišu kako nas
U blato pretvara.

Mermer krnji vetar
Kao ti što odlamaš komade vremena
Kruniš uzdahe na jecaje
Drobiš sećanje

Sanjam jauke
Nad kamenom majke
Gutam zemlju i nebo i oblake

U paklu ću zaspati.
U raju ću zaspati.
U snu ću oživeti.

Svrha je u smislu.
Zmiji rep u ustima.
Početak u kraju.
Ja u tebi.
Ti u meni.
Rekurzija.

Plamen se pepelom nazvao, na vetru igrao.
Kišo, u blato nas pretvori.
Da ne izgorimo.