.:. AutizaM .:.

Sputani, bez puta,
Kotrljamo se niz
Padine sveta.
Pitamo se:
Da li živimo?
A vreme,
Kao sećanje na pokret,
Ili mehanička radnja,
Gviri iza trenutka
Maločas prošlog.
Bez pravog traga u svesti.

Naglavačke,
iz praznine smo ispali.
Sada opet hrlimo natrag.
I da li bismo opet?

Nešto strašno i večno, a nemušto; Ne-dokaz postojanja.

Na samrti stvarnosti,
Suštinu sanjamo i
Plutamo u njenim
Hladnim vodama,
Ti i ja.

Pretnja ludila,
Poput tajne, kao zvuk
Izvan praga čujnosti,
Šepuri se u vazduhu.

Dok Jadi nas vrebaju
Sa druge strane misli,
Mi sanjamo mir i
Postajemo ostrvo:
Koral u srcu i glavi i oku,
I mom i tvom.

Vreme puca i prosipa se,
Kao pesak da ističe
Na drugu stranu pokušaja.

Panta rei na usnama
Umire u nepokretu.
Led vlada Morem.
Ljubav večnošću.

Od snopa naših pogleda
Napravio vrata ulazna
I stepenište do duše
Popločao rečima svojim

U glavu spavača podetnuo
Klicu, da noću raste
A danju da cveta.
Pod jastuk sakrio reč
Da tiho zvoni u noći
I seća na mene.

Od hrpe naših dodira
I mnoštva glasova
Stvorio svet obojen
Da zameni sivilo zima

U vreme naše sipao
Sokove, kap po kap,
Zakletve, reč po reč.
U središte bića posadio
Sebe, da bezvremeno
Živim u tebi, sa tobom.

Za grlo sam prišio pesmu
Da bezglasno pevam
Pesme o tebi,
Inspiracijo.
 

Od sada, moje nove postove čitajte na

www.SuicideLetters.net

Naravno, i ovde ću i dalje pisati, ali nešto ređe...

Izmislili smo točak
i čekić i srp i pušku,
Izmislili ptice i kamen
i mesec i svemir i nebo,
Izmislili smo jad i hleb
i pakao, ovde i tamo,
Od suza napravili smo reku
i sad je uzbrdo teramo.

Izmislili smo beskraj
i nulu i rupu na svodu.

Izmislili smo snove
i ljubav i smrt i život.

U jednom trenutku
Svi se rodili
I u istom opet svi umrli.
Nestali.
U hladnom nevremenu
Nikada ni postojali.

"The universe is a cosmic egg that cycles between expansion and total collapse. It expanded from a concentrated form —a point called a Bindu. The universe, as a living entity, is bound to the perpetual cycle of birth, death, and rebirth"

Već 15 godina se neki pitaju kako nisi umro ranije,
dok drugi žvaću o tome da je trebalo još da poživiš.
Ni posle smrti im ne možeš udovoljiti.

Buče, srećan ti smrtovdan.

Charles Bukowski
(1920 - 1994)

Cause and effect

the best often die by their own hand
just to get away,
and those left behind
can never quite understand
why anybody
would ever want to
get away
from
them

U osmehu kriješ 17.563.138.300 kilometara puta
U devetnaest krugova oko lokalne zvezde.

I tih, približno, 599.184.000 sekundi
Provodiš u igri zvanoj život, dok ti
Srce kuca; Dok dišeš, u očima ti vidim
Svemir.

Znaj, dok gledamo odjeke prošlih vremena,
Svetla već davno ugašenih i ohlađenih zvezda,
I razmišljamo o Veličini, o Daljini i Opnama,
Shvatam da ne bih imao snage za Put
Da nije bilo tvojih 19 godina,
Utkanih u postojanje;
Utkanih u mene.

Znaj, bez tebe bi Svemir bio beskonačan,
A prostor: misterija u tri-četiri dimenzije;
Vreme tek puki nusproizvod bolesnog uma.
Bilo bi dosadno i prazno. Jalovo. Bez svrhe.

Zato želim da
Ostaneš
Tu.

Neka ti novi osmesi odmotaju neslućene puteve,
A blistavi pogledi otkriju tajne postojanja.

Ana,
Srećan ti rođendan!


Preporuka: Pink Floyd - Set The Controls For The Heart Of The Sun

demagogija (grč. demos, agein)
vođenje naroda; zapravo: zavođenje naroda; sistem i metodi kojima se služe demagozi da bi došli dosvog cilja, tj. vlasti.

egocentričan (l. ego ja, centrum središte)
koji u svom mišljenju i delanju, svesno ili nesvesno, u središte svega stavlja svoje sopstveno ja i samo svoje koristi, koji sebe smatra središtem svega.

 Uzrok i posledica

Uzročno-posledične veze čine naš svet. (svet = sveopšte postojanje, prim. aut)

Ako se ubodeš viljuškom - zaboleće te.
Ako udariš čekićem o zvono - čućeš zvuk.
Ako jedna tačka eksplodira - nastane sve.
Ako mama i tata budu nevaljali - nastaneš ti.

Ono što ne zapažamo, što je uvek izmicalo našem čulnom aparatu, a kao takvo - falilo u našim zaključcima, je da uzrok nije uvek nastao pre posledice. Prvi naučnik koji je ovo izgovorio jasno i glasno zove se Daglas Adams. Naime, poštovani gospodin Adams je uočio da vreme postoji. I time se nije baš puno proslavio. Štaviše, svi smo uočili da vreme postoji. Međutim, ono što nismo uočili mi, a jeste dotični gospodin, kao i nekolicina štrebera sa Kalifornijskog univerziteta tehničkih nauka, je da vreme ne moramo nužno da posmatramo kao jedan tok. Kao polupravu. Kao početak i beskrajno prostiranje. U večnost, budućnost, štaveć. Vreme možemo posmatrati i drugačije. Evo šta kažu gospoda sa pomenutog univerziteta:

Ukoliko dovoljno dugo posmatramo sasvim mali komadić ničega, i ukoliko za posmatranje upotrebimo dovoljno veliku lupu, dogodiće se čudo: u komadiću ničega, nastaće nešto i minusnešto! Odmah zatim, nešto i minusnešto pohrle jedno drugome u susret, i u zanosu spajanja - zauvek nestaju! (zauvek = dovoljno dugo da postanemo nezainteresovani da i dalje čekamo, prim. aut)

Ono što je u ovom potpuno neobjašnjivom čudu u stvari čudno je način na koji ljudi objašnjavaju neobjašnjive pojave. (neobjašnjivo = objašnjivo ako dovoljno dugo, tj večno, posmatramo, prim. aut)

Naime, uzrok za nastajanje para nešto i minusnešto je oslobađanje energije. Ta se energija sasvim slučajno manifestovala kao dve materijalne tačkice, odnosno čestice. A odakle nam ta energija? Pa iz susreta te dve čestice!

(Inače, ovu čudno čudovišnu pojavu je iskoristio tip koga znate kao "Microsoft Sam" ukoliko ste se igrali sa svojim kompjuterom. Neki ga znaju i kao "freaky-computer-voice guy in a wheelchair", a neki i kao Stivena Hokinga. On kaže da, ako se ovo desi blizu crne rupe - mi vidimo da crna rupa zrači! Kako? Prosto: nešto i minusnešto nastanu, a kada, uz slow-motion i zanosnu muziku simfonijskog orkestra, pohrle jedno ka drugome - crna rupa (iliti svemirski usisivač, prim. aut) usisa jedno od ovo dvoje. Šta uradi ono drugo? Beži glavom bez obzira! I tako, nama se čini da iz crne rupe hrle ti maleni komadići koji nikada neće naći svog parnjaka u ovom svetu.)

E, sad, oni štreberi iz kalifornije ovo nazivaju penom, verovatno jer retko kada imaju priliku da popiju stvaaarno dobro pivo, pa imaju potrebu da elemente dotične tekućine ubacuju gde god stignu. Neki ljudi (za sada sam jedini član skupa "neki ljudi" - ja) ovo nazivaju apsolutnom, odnosno potpunom rekurzijom.

Zamislimo sada sledeće. U nekom trenutku u vremenu, oslobodila se (bolje reći: pojavila se) izvesna količina energije. Pre no što je iko video kako ni iz čega energija nastaje (a svi znamo da je to nemoguće, nečuveno, i jako bezobrazno od te energije da nam ruši zdrave i čvrste teorije!), energija odluči da se potroši i prođe nezapaženo. A kako? Prosto! Energija odluči da se pretvori u dve čestice, nešto i minusnešto. A kako da prođe nezapaženo? Još prostije! Pretvoriće se u dve čestice u prošlosti! I tako, taj maleni čudni događaj "povuče" vremenski trenutak t do sebe, u vremenski trenutak t+k (k je nešto maaaaalo, maleno, ali ima pozitivnu vrednost!).

I, zato mi vidimo da vreme teče.

Ukoliko se na trenutak pretvaramo da smo mi ta drska i bezobrazna energija, skontamo da možemo da se premestimo u prošlost, to jest, da vreme baš i ne teče uvek unapred, već onako kako to nama odgovara!

Zamislimo sada za trenutak da vreme uopšte ne postoji. Da stisnemo pauzu na daljinskom za svemir. Vreme ne postoji. Nije nikada ni postojalo! I sad, pošto smo uočili da naša mala drska energija nastaje ni iz čega, a to znači i da nastaje trenutno, to se i desi. Šta ćemo sad? Nema vremena da prođe i sakrije energiju dok mi gledamo na drugu stranu! Nema šanse da energija koja se ne slaže sa našim jednačinama i teorijama prođe nezapaženo! E, energija se doseti, pa pokrene svemir! Pusti vreme da teče, a sebe pretvori u one dve čestice i sakrije se na mestu na kome se nikada ne bismo setili da gledamo: u prošlosti!

Dakle, ono naše maleno čudolence je stvorilo proticanje vremena! "Ha!", rekli biste, "kako može jedna mala, malena energijica, koja ne stigne ni da se ispolji, već trenutno nestaje da bi se manifestovala kao dve suprotne materijalne čestice, i to u prošlosti, da stvori vreme?" Pa, prosto. Ovo čudo, ova potpuna rekurzija, stvaranje nečega ni iz čega, a zatim nestajanje toga pre no što neko primeti - se dešava često. Tačnije, stalno. I, u proseku, u svakoj tački našeg svemira. Tepih koji su nam istkali Ajnštajn i njegove pristalice je lep i šaren i krivi se i gužva zbog mase i sve to. Ali, ispod njega ima prašine na koju smo zaboravili!

Utvrdili smo, dakle, da smo oduvek bili pristrasni i one stvarno teške stvari prepuštali da se dešavaju i rešavaju same od sebe. "Prostor? Vreme? Izvan našeg poimanja!", rekli bismo. Međutim, sada vidimo da je sve to ipak malo drugačije.

Sećate se, šta kažu, kako je nastalo sve? Veliki prasak? Kažu: sve je bilo ništa, tj tačka. A ta tačka je bila gusta. I niko ne zna kako se ona stvorila i zašto je ona postala. A onda je eksplodirala!

Ma nemoj! Ma šta mi napriča! E baš nije! Evo, upravo smo razumeli da se neke stvari dešavaju juče zato što sam danas tako smislio! E baš je svemir počeo zato što će neko sutra da ga izmisli i dokaže! E baš smo usred jedne velike apsolutne rekurzije! I hrlimo ka sopstvenom uništenju i potpunoj anihilaciji brzinom i tempom koji diktiraju malene čestice/energijice što same nastaju i nestaju!

Jedina šansa nam je da neki nadsvemirski usisivač usisa voljenu nam i dragu suprotnu sliku svemira našeg, pa da zauvek, usamljeni, hrlimo kroz prostor i vreme, onako kako ga mi i sada poimamo.


Zaključak: danas kasnim na posao jer ću sutra da stignem na vreme.


PS: nisam želeo da u čitavu priču uplićem i n-arnost na čestičnom nivou, jer je to dokaz multiverzuma. Onda bih se hvalio, da u nekom paralelnom univerzumu pišem naučni rad za Nobelovu nagradu umesto ovog posta za par osmeha i malo nauke. I on tamo sada piše kako ja ovo pišem. I on tamo sada piše kako ja pišem da on ovo piše. I... ma, batali!


U sledećem broju: kocka do kocke - hiperkockica!
(za sledeći broj pripremite svoje multidimenzionalne hipernaočare za uočavanje kockica do jedanaeste dimenzije)

Želite da i na vašem blogu pada sneg?

Posetite ovu adresu:

PadaSneg.co.cc

Ukoliko sajt crkne, ili sneg prestane da pada - javite mi da popravim!

- I: Prolog -

Od nulte do jedanaeste dimenzije,
Od osam sati do dvanaest,
Od indijskih sekti do atomskog sata,
Od tautologije do demagogije,
Od prećine do zvezda;

Sanjao sam čudan san:
Slagao sam slagalicu
Prostora jedanaestog reda...

Od čiča-gliše do ćelije,
Od projekcije kocke osmog reda
Do bisera tvojih očiju.

Zanimljivo veče, avaj;
Pobedila me je lingvistika.

Sunce je ime;
Ničim izazvano,
Ničim objašnjeno.
 

- II: Epilog -

"Primetila si moju samoću?"

"Da?"

"...moju jedinstvenost?"

"Da?"

"...moju posebnost? Odvojenost?"

"Da?"

"Moj oklop. Ljušturu."

"Da?"

"Moju jezgrovitost bića."

"Da?"

"E, pa ti je razbijaš!"

"Kako?"

"Ne znam."

"Volim te."

"Volim i ja tebe."

    "Please allow me to introduce myself
     I'm a man of wealth and taste..."

Previše je napetosti, ove zime. "Kao da će neki rat", rekla je. Nemo sam potvrdio.

    "I've been around for a long, long year
     Stole many a mans soul and faith..."

Preko svakog lica navučena je kapuljača. Slepo hrlimo. Zbog silne užurbanosti, promene godišnjih doba ostale su davnim sećanjima na detinjstvo. Na prošle dane. Gušimo se u sopstvenim govnima, gutamo, u nadi da ćemo se osloboditi. Batrganje je reč koja sasvim fino i precizno opisuje naše pokrete. Ribe na suvom, poslednji trzaji. Ljudi pod vodom. Zlo nam se previše ukorenilo. Milijarde kineza, indijaca, mesopotamaca, socijalnih slučajeva, anti-socijalnih i ludih, nesrećnih slučajeva. Za svakoga po groš. I zveckanje. Noću, u snovima, lanci i novci su isto. Davimo se u prljavštini sopstvenog gnojiva. Robujemo.

    "Pleased to meet you
     Hope you guess my name
     But whats puzzling you
     Is the nature of my game..."

Mladi uspešni ljudi savršeno belog zubala i osmeha iskrojenih sa naslovnica. Dekadencija obučena u odelo sa kravatom. Razvrat u svilenoj potkošulji i dugoj haljini. Trulež u koštanoj srži. Blještavilo neona. Noć odavno mili po našim dušama.

    "Just as every cop is a criminal
     And all the sinners saints
     As heads is tails
     Just call me lucifer
     cause Im in need of some restraint..."

Ostaće žal za nama. Nevoljni šrafovi u mašini, samo ćemo ubrzati proces. Svojim protivljenjem ćemo srušiti kulu od karata. Pozdravite se sa najmilijima. Već je prekasno. Poslednja zima je počela.

    "So if you meet me
     Have some courtesy
     Have some sympathy, and some taste
     Use all your well-learned politesse
     Or Ill lay your soul to waste, um yeah..."

Hladno je.

    "Pleased to meet you
    Hope you guessed my name..."

Jedine dve stvari
Koje mogu da naplatim
I koje imaju vrednost
Su inspiracija i vreme.

Jedno si ti,
A drugo je za tebe! :)

Citat dana:

"there's a bluebird in my heart that
wants to get out
but I'm too tough for him,
I say, stay in there, I'm not going
to let anybody see
you..."

Potpišite online peticiju protiv oduzimanja prava na slobodno izražavanje na blogu http://be92.mojblog.rs!!!

---> Peticija <---

Niko nije vlasnik interneta i niko nema pravo da cenzuriše tuđa mišljenja!!!

Broj ljudi koji su do sada potpisali peticiju:

U žurbi, uleteo sam u kuću;
Onda sam shvatio da večeras nikuda ne žurim.

Greškom, uzeo sam dve šolje za kafu, već po refleksu;
Večeras mi je potrebna samo jedna.

Premotao sam se, kao stara izlizana traka;
Premotao se sve do trafike i nove pakle tvrdog lakija.

Dosta svega, kaže;
Toplih snova i noći punih znoja i mirisa?

Dosta svega;
Želja, sebičnih i zajedničkih?

Dosta svega;
Zar zaista? Da li je želja nezasita sita?

Vratio sam 210 dinara u džep, izvadio 105;
Izbacio sam iz grla želju da kažem "lajt".

Traku sam opet odmotao, sve do vrata stana;
Unutra provrila voda i knedla u grlu.

Ugušen, potonuo u patetiku, plastiku,
Srčanu prostetiku, resuscitacija srca.

Reanimacija, dušu natrag u grlo;
U žurbi, sedoh da ovo napišem.

Pola od dve kafe i pola od dve pakle;
Nezgodno je kada te nateraju da razmišljaš u polovinama.

Okruglo dvadeset sedmina, pa još dve na to.
Okružio sam se samim sobom.

Pijučem.
Pijem kafu, sam.
Zar je stvarno tako?

Da li si ikada primetila
Kako oktobarski zalasci
Boje nebo u krvavocrvenu?

Vrh prsta sa koga kaplje,
Dok šara po staklu,
Po površini kupole;
Unutra: mali ljudi,
Malo drveće,
Lišće se kovitla kada protreseš;
A onda ti kinez poviče
Nešto na maternjem mu,
Pa ti produžiš dalje.

Da li si ikada primetila
Da ima previše slučajnosti
U ovom svetu,
Pod našom kupolom?

Da li uopšte veruješ
U slučajnosti?

Da li ćeš nastaviti
Da crtaš po mom nebu,
Sunce moje?

Preporuka: Vrooom - [Ventilacija] - 04 - Ludvig.mp3

(Milutin lomi pečate, otvara pismo i vadi testament.)

MILUTIN: Pismo je bilo kod advokata Nikole Novakovića. Njemu je ostavio, jer u nas nije imao poverenja...
LAKI: Šta piše?
AKSENTIJE: Čitaj, Milutine.
MILUTIN: »Bogu hvala, vek i po poživeh, u zdravlju i radu. Slutim da mi je vreme umirati, te ove reči u pero govorim advokatu Nikoli Novakoviću, jer u vas, deco moja, sve zajedno, nemam ni malo poverenja...« Dalje: »Žao mi je što ste moji, a ne deca nekog mog neprijatelja. Ko je vas poznavao, ne mora se bojati pakla; sa đavolima će mu biti lepše i prijatnije. Sto se tiče moje imovine, a to vas jedino zanima, mogu vam saopštiti sledeće: sve što imam OSTAVLJAM SAMOM SEBI, jer verujem u drugi život. Znači, neka sve ostane kako je bilo za moga života, dok se ne vratim. Vaš otac — Pantelija Topalović.«

(Aksentije poskoči sa stolice.)

AKSENTIJE: Kome, bre, ostavlja?
LAKI: Kome ostavlja?
MILUTIN: Sebi. Sve je sebi ostavio.
AKSENTIJE: Kako može mrtav čovek da nasledi samog sebe?
LAKI: On nas i posle smrti pravi ludim!

(Milutin spaljuje testament na plamenu sveće... Mirko ustaje polako, ukočeno. Upita tiho, promuklo.)

MIRKO: Koliki je moj deo?

(Familija ga gleda kao da nije normalan.)

AKSENTIJE: Znaš koliki je?... Ovoliki? Ako si lud, nisi gluv! Čuo si šta piše!
MILUTIN: E, svašta, s budalom?
MIRKO: Ponovo ste me zajebali. To ovoga puta neće moći. Hoću da znam šta meni pripada! Sad! Odma!

----------------------------------------------------------------------------------------------------------

Večeras sam došao do komadića davno prošlog vremena, sasvim slučajno, kako to obično i biva. Oduševljen, počeh da odašiljem svoje oduševljenje kroz etar, u vidu kratkih tekstualnih poruka. Potpuno izbezumljen starim/novim taktovima muzike, nisam ni primetio da telefon ćuti.

Šta ćeš.

Nije to džabe davno prošlo vreme.

Verovatno je i bolje tako, zaboravljeno, ostavljeno. Rekao bih i "opustošeno", ali bi to bila obična komercijalizacija posta ubacivanjem suvišnih "velikih" reči. :)

E, pa, drugovi moji... Vidimo se u nekom drugom životu. Samo bez patetike (mada poslednja rečenica čini da pomislimo da je za to već kasno).

Vidimo se kod Pantelije!

Preporuka: Grope - Justice

Nikada nisam došao
Do kraja
Samoga sebe.

Nikada nisam uspeo
Da obiđem
Ceo Svet.

Nikada nemam vremena
Da uradim
Ono što pomislim.

Nikada neću uspeti
Da kažem;
Da ti pokažem
Koliko.

Preporuka: Block Out - Veži Me

Voleo bih
Da me smanjiš,
I nosiš u džepu.
Da budem
Sa tobom
Svuda.
Uvek.

Voleo bih...

Zgrudvano, skupljeno,
Zgrushano,
Gotovo ugusheno,
Pritajeno,
Josh uvek shishti.
Dishe.
Nadima se i opushta.
U tamnoj osami
Kaveza,
Kosha,
U grudima,
Lupa.

Vreme teche
Po zidu
I diktira
Ritam pulsa,
U glavi, dok
Pulsira.

Nebeska vrteshka,
Mehanichka igrachka,
Plachka,
Sporo usporava.
Pukotina
Svetlo propushta,
Poput tunela
Mi izgleda,
Zora,
Dan, novi
Pochetak,
Strahu je kraj.

Ustajem,
U zemlju propadam.

preporuka: noću spavajte, danju sanjajte.

Ravno 3 sata.

Od nule.

Nymphadora, hvala što si me trpela :)

Novi postovi - soon to come! :)

Pricha koja sledi je zasnovana na istinitim dogadjajima.

    "Plagijatori, dobro nam doshli! Mi stvaramo umetnost!" - veselo je zujao ruzhichasti neonski znak nad vratima. A vrata su bila shirom otvorena, ka unutra. Prigusheni zhamor je dopirao sve do ulice zahvaljujucji lepljivoj tishini grada u 23:18h. Cheka se ponocj. Josh poneki zakasneli superheroj lutao je nad gradom po prljavonarandzhastom svodu, kao dechije igrachkice shto se vrte iznad kolevke. Bilo je toplo i sparno, uprkos blagom povetarcu koji se poigravao papiricjima i plastichnim kesama po trotoaru. Nechiji kaput nemarno je lezhao pred otvorenim vratima i sluzhio kao otirach. U daljini se zachuo jak udarac, a zatim sirena. Gotovo istovremeno, jato sivih golubova je prhnulo sa nadstreshnice zgrade i uz panichni lepet krila se izgubilo u tami.

    Najednom, zvuk automobilskog motora i shkripa guma. Buka je rasla, neprimetno ali postojano. Nemir u nocji se pojachao. Za trenutak, vetar se pojachao, a zatim potpuno utihnuo i nestao. Par trenutaka kasnije, zamrlo je i brundanje motora automobila koji se parkirao ispred vrata, jednim tochkom na trotoaru. Dva uniformisana lica, dvoje zatvorenika. Zveckanje bukagija i zatvaranje vrata automobila zvuchali su grubo naspram guste tishine koja je zavladala za trenutak. Ushli su unutra. Vrata na zgradi su se zatvorila uz jedno tiho "klik" pracjeno zvukom zakljuchavanja brave. Ponocj samo shto nije.

    "Ove nedelje imamo dva izuzetna primerka!", rekla je devojka, jedna od uchesnica dogadjaja koji sledi, svome pratiocu. On je samo nemo ispijao svoje picje i smeshkao se. Vidno pijan, mahao je, hvatajucji ravnotezhu, rukom u kojoj gotovo da je visila martini chasha sa malim ukrasnim kishobranom. Ruzhichasta tekucjina se ljuljala i divlje poskakivala u chashi, ali ni kap nije prosuta.

    "Dragi, shta mislish: da glasam za nju ili njega?", upitala je. Pratilac je zakolutao ochima i naglim pokretom se od nje otrgao, povracjajucji po sebi i po podu. Chasha je i dalje bila puna. Drzhao je uzdignutu, iznad glave. Druga ruka mu je bila na stomaku koji se divlje grchio dok je izbacivao sav ruzhichasti alkohol popijen u proteklim satima chekanja.

    "Opet se glupirash!", rekla je devojka, a zatim se grohotom nasmejala.

    Zavesa u udaljenom kraju prostorije se razmakla i ustupila mesto velikoj pokretnoj pozornici. Masa je zanemela kada su izvedeni zatvorenici. Bili su goli, vezanih nogu, ali slobodnih ruku. Posadishe ih u dve stolice na sredini bine i prinesoshe stolove. Kao hipnotisani, zurili su iznad glava ljudi, negde u beskonachnost. Jedan pomocjnik je doneo olovke i papire i postavio pred zatvorenike. Usledilo je glasanje.

    "Ubijte kuchku!", chulo se iz jednog kraja prostorije.

    "Razapnite ga! Prospite mozak! Hocju da mu vidim mozak!", urlali su ljudi sa drugog kraja prostorije. Masa dekadentnih, u umu ili telu, polako se zagrevala...

    Zhamor se stishao kada se na pozornicu popeo chovek sa tablom u rukama. Na tabli je pisalo "Tishina". Dva mladja dechka proshli su kroz prostoriju, belezhecji pojedinachne glasove okupljenih na malu elektronsku tablu. Istovremeno, rezultat glasanja se ispisivao na velikom platnu iznad pozornice. "Pobedio" je mushkarac. Nakon shto je zvono oglasilo zavrshetak glasanja, ljudi su izgubili interesovanje za pozornicu i nastavili svoje razgovore, povracjanje i besomuchno ispijanje ruzhichaste tekucjine. Na pozornicu su se popeli chuvari i odveli mushkarca. Devojka je urlala i vrishtala dok je gledala kako ga odvode, ali na to niko nije obratio pazhnju. Jedan je chuvar, ipak, stajao tik iza nje, za sluchaj da odluchi da pokusha neshto smeshno herojski. Chovek koga su odvodili i dalje je prazno gledao. Medjutim, samo trenutak pre no shto cje ga odvucji u prostoriju pored, ochi kao da mu se probudishe. Panichno je pogled trazhio gde da se zadrzhi, a onda pao na devojku. Na trenutak je samo zurio, a onda mu se najednom pogled rastopi i on se nemo nasmeja. Kasnije se zachuo samo jedan prigusheni urlik na koji se niko nije obazirao. Samo je devojka glasno jecala dok su joj suze kvasile papir na stolu.

...

    Dok su se svetla u sali gasila, zhamor opijene mase se stishavao. Shiroki snop svetlosti obasjao je devojku. Oko tri stotine ochiju posmatralo je nemu prebledelu figuru devojke kako hvata olovku u levu ruku i pochinje da pishe. Tiha, stimulishucja muzika ispunila je prostoriju i prekrila zvuk shushkanja grafita po papiru. Veliko platno iznad pozornice sada je prikazivalo shtopericu koja je odbrojavala. Kada su sve cifre na platnu doshle na nulu, chuvar je oduzeo papir od devojke. Zatvorila je ochi i pustila da se tople suze slivaju niz obraze, padaju na dojke. Josh uvek je jecala. Masa je pochela da kliche kada se slika rukopisa pojavila na platnu. Bila je to pesma. Pesma puna bola i gorchine. Najbolja pesma koju su prisutni ikada videli. Devojku su vecj odveli, da je sachuvaju za neku buducju sesiju, kada je pochela pomama za kopiranjem pesme. Neko je uzeo samo stih, neko dva, neko i chitave strofe. Plagijatori su cherupali najbolje delo koje su ikada videli! Pojachavali ga, skrnavili, oduzimali mu dushu i nemilosrdno ga prepravljali. Dodavali su sve one elemente koji cje uchiniti da bude bolje nego neka tudja verzija. Sesija je u potpunosti uspela. Tradicionalno, sve cje kopije biti objavljene u sutrashnjem izdanju "Dnevnog pesnika". Svaka cje kopija dobiti usmeno priznanje o originalnosti i trudu autora. Zahvalnice i diplome cje biti dostavljene na kucjnu adresu.

    Veche se zavrshilo velichanstvenim vatrometom sa krova zgrade. U tachno dva sata nakon ponocji, shirom grada je kulminiralo veche kopiranja. Grad je tada iz ptichje perspektive lichio na kakav dzhinovski magichni cvet. Narandzhasto svetlo ulichnih svetiljki je pravilo jedinstveni preliv na licima obasjanim ruzhichastim vatrometom. Svi su bili srecjni.

    Praskalo je ispod prljavonarandzhastog svoda, nekih 15 minuta, a onda su svi otishli kucji.

link
...

Ћопава Звер,
Што се храни
Живим месом,
Чији глас тутњи
Под облаком свести,
И чује се само
На граници уснулости;
Као тихи зов векова,
Као одјек импулса,
Инстинкта;
У сумрачно доба.
У пустој соби.
У мојој глави;
Губитак људскости,
Ниске жеље,
Тренутак слабости,
Као данак, крвави,
Зверској прошлости.
Одргизи главу
Ближњег свога.
Дај блата деци
Да играју се.
И семенке да једу.
Тескоба у ваздуху.
Оставите наду
Пред вратима.
Беда шири руке.
Загрљај.

Рођење - (деф) чиста илузија, потпуно небитна за живот материјеенергије.

Живот - (деф) особина материјеенергије да се спонтано забави на сопствени рачун; по неким (погрешним) веровањима, граничи се са Рођењем и Смрћу, са доње, односно горње стране;

Смрт - (деф) потпуно небитна појава у животу материјеенергије; илузија.

Постојање - (деф) покушај објашњења илузија рођења и смрти; (деф) покушај оправдавања живота материјеенергије.

Човек - (деф) животиња обдарена проклетсвом разума; аутор већ наведених термина; деф - "слепа животиња", животиња издвојена из природе.